Vesti03.11.2021. 07:39

Foto: Shutterstock

Pre tačno 20 godina, fizika, matematika, hemija i drugi đački bauci, kao nove školske drugove dobili su veronauku i građansko vaspitanje. Pored tangensa i kotangensa, definicije ćelije i atomskog broja aluminijuma, đaci su u klupama koje leče lenjost i samoću, počeli da uče o demokratiji, medijskim slobodama, šta je vera, a šta ljubav i poštovanje drugog.

-Zaista verujem u građansko, da neke stvari mogu da popravim dok je dete mlado i, što bi rekao Dositej Obradović, kao vosak, pa ga možeš modelovati- kaže Slađana Inđić, koja u Pravno-birotehničkoj školi „Dimitrije Davidović” u Zemunu predaje građansko vaspitanje.

Njen kolega Aleksandar Turukalo, profesor filozofije u novosadskoj Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj”, koji je dugo predavao i veronauku, smatra da veronauka i građansko vaspitanje imaju jednu od najvažnijih uloga u obrazovnom sistemu.

-Mislim da je veronauka odigrala ključnu ulogu u uspostavljanju sistema vrednosti koji se razlikovao od onog iz devedesetih – navodi.

Slavica Ševkušić, viša naučna saradnica Instituta pedagoška istraživanja iz Beograda, kaže za BBC da u poslednjih 10 godina nije sprovedeno „nijedno obuhvatnije istraživanje evaluacije efekata verske nastave”. Nije sa sigurnošću poznato čak ni koliko učenika pohađa jedan i drugi predmet.

Učenici Pravno-birotehničke škole „Dimitrije Davidović” u Zemunu, podeljeni u nekoliko manjih grupa, sede raštrkani po učionici. U toku je čas građanskog vaspitanja i profesorka im je dala zadatak – treba da napišu koja su sve njihova prava u učionici.

– Šta bi Srbina najviše zanimalo ako ne njegova prava, ali ne i obaveze – ti rezultati su strašni – navodi Slađana Inđić.

Deo zadatka je i spisak prava nastavnika.

-Moja lista često bude prilično kraća u odnosu na njihovu- navodi ona.

Ona u zemunskoj školi predaje francuski, latinski, engleski, kao i poslovnu i službenu korespodenciju, a građanskom se, kako kaže, uvek veoma posveti.

-Pravim radionice, prezentacije, ipak je ovo doba slike. Moje iskustvo i iskustvo dece sa mnom je divno – kaže.

Ipak, Slađana Inđić status građanskog vaspitanja opisuje kao „devalviran”, navodeći da sve zavisi od entuzijazma nastavnika.

Osamdesetak kilometara severno, u Novom Sadu, Aleksandar Turukalo sa đacima trenutno priča o filozofiji, a ranije je bio katiheta. Od 2003. do 2012. predavao je pravoslavni katihezis, tj. bio je veroučitelj.

-To je lep period mog života, predavao sam nešto što je izrazito pozitivno- kaže Turukalo.

Turukalo nije završio Bogoslovski fakultet, poput današnjih veroučitelja, već Filozofski, ali je tada dobio blagoslov da predaje versku nastavu. Kako navodi, ljudi koji su se izjašnjavali kao pravoslavni u to vreme nisu dovoljno poznavali veru i sve se „svodilo na tradicionalizam”.

-Videlo se koliko je veronauka u tom kontekstu neophodna. Hrišćanske teme su uvek vezane za čoveka i podjednako aktuelne danas kao i pre 2000. godina- dodaje.

Koje su to teme?

-Šta znači ispravan odnos prema drugome, razumevanje i suživot, pitanje praštanja, ljubavi, šta znači biti hrišćanin, kakav je odnos prema prijatelju, devojci, roditeljima, samom sebi, obavezama…To su teme koje su decu uvek najviše interesovale, što je normalno, jer zanima svakog čoveka, bez obzira na nivo obrazovanja i posao kojim se bavi- navodi Turukalo.

Dve decenije kasnije, mnogi u Srbiji veronauku i građansko vaspitanje vide kao rivale, svrstavajući se često u jedan ili drugi tabor. Turukalo smatra da je reč o „veštački stvorenom prividu suprotstavljenosti liberalnog i nacionalnog, koji je potpuno pogrešan”.

-Naravno da je svaki hrišćanin građanski opredeljen čovek – kaže kratko.

Međutim, taj sukob traje već 20 godina i često ispliva na površinu.

Kako su veronauka i građansko ušli u škole?

Tog 2. novembra 2001. osnovna škola „Kralj Petar Prvi Karađorđević”, u centru Beograda, imala je specijalne goste. Razlog – prvi, svečani čas veronauke. Predavač je bio patrijarh Pavle, a času je prisustvovao i tadašnji premijer Zoran Đinđić.

-Dragi učenici, ja sam uzbuđen zbog ovog časa jer sam i ja, pre osamdeset i više godina, bio u klupi kao i vi danas- rekao je tada patrijarh Pavle.

Đinđić je istakao da niko nije prisiljen da šalje decu na veronauku, ali da nikoga ne treba prisiliti ni da odustane od te mogućnosti. Sagovornici BBC-ja navode da je upravo Đinđić jedan od najzaslužnijih za to što je, posle gotovo pola veka pauze, veronauka ponovo uvedena.

-On je to stvarno želeo – doneo je reformu društva i hteo da potisne sve tekovine komunizma. Ako pričamo o slobodama u postkomunističkom društvu, normalno je da se sve slobode omoguće građanima – ne možemo da kažemo ‘evo vam neke slobode’, a pošto smo u duši i dalje komunisti, onda verske nećemo – kaže verski analitičar Željko Injac.

Verska nastava u Srbiji postojala je sve do Drugog svetskog rata, kada je u Jugoslaviju stiglo neko novo, crvenije doba. To doba trajalo je sve do 5. oktobra 2000. godine, kada je sa vlasti svrgnut Slobodan Milošević, tada predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Odmah su krenule društvene promene, jedna od njih je i reforma obrazovnog sistema, a kada je reč o veronauci, sve se dešavalo veoma brzo. Vreme piše da su crkveni zvaničnici odmah po smeni Miloševića imali tri zahteva novoj vlasti – povratak veronauke u škole, Bogoslovskog fakulteta na Beogradski univerzitet, kao i povraćaj poseda koji su SPC-u oduzeti nacionalizacijom.

Početkom jula 2001. godine Đinđić i Vojislav Milovanović, tadašnji ministar vera, odlaze na sastanak u Patrijaršiju, gde ih dočekuju članovi Sinoda SPC. Razgovor je trajao 40 minuta, piše Vreme, a tema je bila uvođenje veronauke. Nekoliko nedelja kasnije objavljeno je da veronauka, kao i alternativni predmet, kasnije nazvan građansko vaspitanje, počinje 1. septembra u osnovnim i srednjim školama. Ta odluka izazvala je veliku buru.

Ostavke, kamenje koje govori i „što je brzo, to je kuso”

-Da li ćemo umesto nekadašnjeg isterivanja boga na silu, ove jeseni dobiti uterivanje boga na silu- piše u jednom od tekstova Vremena iz tog doba.

Nevladine organizacije tražile su od Ustavnog suda da obustavi odluku o uvođenju veronauke, a dvoje savetnika ministra prosvete ponudilo je ostavke, koje nisu prihvaćene. Jedna od njih je Srbijanka Turajlić, danas profesorka Elektrotehničkog fakulteta u penziji.

-Veronauci jednostavno nije mesto u školi – ako je država sekularna, onda se veronauka uči pri crkvama, pa ko želi ide tamo i uči. Cenim da je odluka u njenom uvođenju u nastavu bila službi politike i da je trebalo da doprinese dobijanju glasova- kaže Turajlić.

Bilo je i onih koji nisu protiv veronauke, ali kojima se nije svideo način na koji je uvedena – trebalo je pripremiti udžbenike, napraviti plan i program, kao i pronaći nastavni kadar, a do 1. septembra bilo je malo vremena. Crkveni zvaničnici su na sve optužbe žestoko odgovarali.

-Ako mi budemo ćutali i mrtvo kamenje će progovoriti- rekao je tada vladika Irinej Bulović, navodeći da reč o „sistematskoj i orkestriranoj hajci protiv verske nastave”.

Veronauka i građansko su se na kraju ipak probili do rasporeda časova, a određeno je da ih može izvoditi sedam tradicionalnih crkava i verskih zajednica: Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička crkva, Islamska zajednica, Jevrejska zajednica, Slovačka evangelistička crkva, Hrišćanska reformatska crkva i Evangelistička hrišćanska crkva. Muamer Zukorlić, nekadašnji lider Islamske zajednice u Srbiji, saglasan je da bi uvođenje veronauke bilo kvalitetnije da je bilo sporije.

-Međutim, bilo je toliko opstrukcija da je pitanje da li bi taj projekat uopšte zaživeo da nije tako odlučno uveden te godine- kaže Zurkorlić, koji je tada, sa ostalim liderima verskih zajednica, učestvovao u pripremi uvođenja novog-starog predmeta.

-Kad bi premijer Đinđić nešto odlučio, on bi išao jako brzo, to mu je bio manir i za druge stvari. Kada idete brzo onda nešto bude i kuso – navodi Zukorlić, lider Stranke pravde i pomirenja.

Gde je veronauka danas?

Ubrzo po uvođenju novih predmeta Ministarstvo prosvete objavilo je prve brojke. Prve godine – kada su veronauka i građansko i dalje bili bili fakultativni, ne obavezni izborni predmeti – 30 odsto roditelja osnovaca opredelilo se za veronauku, 20 odsto za građansko, 10 odsto za oba, a 30 nije želelo ni jedan, ni drugi predmet. U srednjim školama se 67 odsto učenika opredelilo da ne sluša nijedan predmet, 15 odsto je izabralo veronauku, oko 10 odsto je bilo za građansko, a tek dva do tri odsto za oba predmeta. Crkveni zvaničnici isticali su uvek neophodnost veronauke.

Episkop hvostanski Atanasije izjavio je 2013. godine da veroučitelji spajaju dva obrazovna sistema – crkveni i državni, kao i da „spajaju i harmonizuju društvo”.

-Daje se primer kako se hrišćanski živi- izjavio je vladika Atanasije tada, ističući da je „veronauka je neophodna školama”.

Dve godine kasnije tadašnji patrijarh Irinej istakao je da je vreme za naredni korak – „da se veronauka učini obaveznim predmetom i ocenjuje kao nekada”. O veronauci je pred početak ove školske godine pričao i patrijarh Porfirije – i to na Instagramu.

-Želim da ukažem na to koliko je verska nastava važna za uzrastanje mladih u zdrave, moralne ličnosti, koje neguju i čuvaju svoj identitet, ali poštuju identitet i opredeljenje drugih. U ličnosti koje imaju osećaj odgovornosti prema porodici i široj zajednici, naposletku, koje imaju saosećanje za druge, a to je osobina koja nam u poslednje vreme sve više nedostaje – naveo je patrijarh.

Željko Injac, verski analitičar, smatra da veronauka od kako je uvedena ima isti status – neodređen, kao i da je problema bilo „gotovo sa svim ministrima prosvete”.

-U ovom društvu, koje je postkomunističko, postoji otpor prema veronauci, tendencije da se ona marginalizuje, pa i da se ukine ako to pođe za rukom- dodaje.

Za to vreme neki problemi veronauke i opstaju već dugo. Jedan od najvećih je položaj veroučitelja, koji je nerešen već 20 godina. Rade na određeno vreme, varira im fond časova jer se svake godine đaci iznova opredeljuju, pa ih nekad bude manje, nekad više, zbog čega im se često menja plata. Takođe, pošto nemaju stalno zaposlenje nisu u mogućnosti da, na primer, dižu kredite, a često se dešava da im je plata manja od nastavnika sa istim fondom časova.

-Mnoge vlasti su obećavale da će rešiti taj problem, ali nisam do sada video nijednu inicijativu da se to zaista dogodi. To se gura pod tepih, ostavlja onome ko dođe posle, neće niko nikome da se zamera- kaže Injac.

Međutim, kako kaže, ni same verske zajednice se „nisu preterano bunile zbog statusa veroučitelja”. Injac tu ukazuje i na paradoks. Pravoslavni veroučitelji u Austriji, u kojoj postoji velika srpska zajednica, imaju daleko bolji status nego njihove kolege u Srbiji, kaže on. Drugi problem je verska nastava za manjinske zajednice. Tamo gde određena verska zajednica nema dovoljno dece da bi se organizovala nastava, ta deca uglavnom idu na građansko.

Gde je građansko danas?

Podjednako komplikovana situacija je i sa građanskim vaspitanjem.

-Građansko je totalno devalvirano, predmet na kojem se apsolutno ništa ne radi, što niko više i ne krije – sve zavisi od entuzijazma nastavnika – kaže Slađana Inđić.

Kako kaže, postao je „predmet za potkusurivanje – čim nastavnik nema dovoljan fond časova, nadoknađuje ga građanskim vaspitanjem”. Zbog toga se, navodi, dešava da građansko predaje neko ko je završio matematiku ili fiziku.

-Profesor građanskog zaista mora da završi društvenu nauku, da bude načitan, artikulisan, informisan…A ovako se dešava da profesori građanskog na času često popunjavaju dnevnik, pišu izveštaj, štrikaju, mažu nokte i slično- dodaje ona.

A koje teme obrađuju?

-U prvoj godini radimo to ‘ja’ i ‘mi’, lečenje čuvenog srpskog busanja u grudi, gde postojim samo ja i niko drugi – dakle, diskriminaciju, stereotipe, konflikte i slično – kaže.

Druga godina je prema nastavnom planu rezervisana za ljudska prava i životne vrednosti, dok se u trećoj bave demokratijom. Četvrta je, navodi, puštena nastavnicima da oni odluče, a predložene teme su mediji, cenzura, medijska pismenost i slično.

-Ono čime želim da se bavim su radni odnosi, jer mladom čoveku, koji će još koliko sutra izaći na tržište rada, na kojem postoji surova eksploatacija mladih, to je veoma potrebno. A nije isključeno da ću se baviti kovidom, što da ne- zaključuje.

Vreme prolazi, a status veronauke i građanskog godinama ostaje isti. Nije se promenio ni stav Srbijanke Turajlić.

-Pitanje veronauke vidim isto kao i pre 20 godina – nije joj mesto u školi. Kao kompromis je uvedeno građansko, ali mislim da ono nikako ne može da bude alternativa veronauci – kaže.

Željko Injac, smatra da građansko i veronauka nisu suprotstavljeni.

-I jedno i drugo je korisno za decu – korisno je da poznajete istoriju religije, korisno je da budete vaspitani. Pogotovu na Balkanu, gde se prepliću religije i gde, nažalost, kad god su neki teški istorijski momenti, religiju mnogi zloupotrebljavaju da bi izazivali konflikte – kaže.

U tom smislu bi, smatra, poznavanje religije moglo da dovede do prevazilaženja sukoba.

Aleksandar Turukalo za to vreme nastavlja da drži časove filozofije.

Izvor vesti: Srbija Danas/BBC na srpskom