Najteži je prvi korak reforme obrazovanja: Počinje iz učionice, a šta to znači za đake?
Foto: Shutterstock Prvo pitanje svake reforme treba da bude kakvog učenika želimo za deset godina. Krajem ove školske godine iz klupa četvrtog i osmog razreda osmoletki i četvrtog razreda srednje škole izlaze prve generacije đaka koje su ove obrazovne cikluse pohađali po reformisanim programima. U iščekivanju opsežne analize, da se vidi šta je postignuto reformskim poduhvatom, znalci posvećeni unapređivanju obrazovnog sistema, na poziv Foruma beogradskih gimnazija okupljeni za okruglim stolom pod nazivom „Reforma u karantinu”, uvereni su da je to bila šuplja reforma ili samo njena simulacija.
Saglasni su da reforma u prosveti ima šanse da se ostvari jedino ako potiče iz baze, iz školskih učionica, predškolskih ustanova i fakultetskih kabineta, ako su njeni tvorci praktičari izabrani javnim pozivom, ako je njeno sprovođenje povereno struci bez nestručnih političkih uplitanja i uticaja.
– Kod nas se ne zna ko je učestvovao u promenama u gimnazijskom obrazovanju ni u pisanju nove Strategije obrazovanja i vaspitanja. Kod nas nastavnici dobijaju naloge i gotova rešenja, ne pitaju se. Sve što je počelo u vreme prethodnog ministra prosvete nije reforma, nego ad hok promene u smeru politizacije i centralizacije obrazovanja – ukazao je prof. dr Ivan Ivić, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta u penziji.
Foto: Shutterstock
Njegova analiza o promenama u deset bivših socijalističkih država, kako je rekao, pokazala je da je samo Slovenija u periodu društvene tranzicije postupila ispravno, zadržala ono što je bilo dobro poput ozbiljnih školskih programa, i uvela ono što je nedostajalo, kao što je evaluacija, odnosno vrednovanje.
– U srednju školu ulazi 38 odsto funkcionalno nepismenih naših petnaestogodišnjaka, a iz osnovne škole izlazi oko 45 odsto odličnih učenika od kojih je 14 odsto vukovaca, dok na maloj maturi ne umeju da reše polovinu zadataka – istakao je Ivić.
Reforma nije parola, a ukoliko jeste proglas na reklamnom panou, televiziji, iz usta političara, onda ništa ne vredi, naglasio je dr Boris Jokić, direktor Instituta za društvena istraživanja u Zagrebu.
– Promena mora doći iz baze, inače nema nikakvu šansu. Ako se reforma ne osloni na ljude u školama, nema verodostojnost ni mogućnost da podstakne pozitivnu emociju kod ljudi da uopšte požele promene. To je teško, ali jedino ispravno. Oni koji rade u školama najbolje znaju šta treba učenicima, kao i i ljudi iz akademske zajednice. Taj spoj je prvo što bi trebalo osigurati, a zatim i nezavisnost stručnog procesa od dnevnopolitičkog uticaja i interesnih grupa – primećuje Jokić.
Napomenuo je takođe da je važan preduslov i nezavisnost reformskog procesa od jakih lobija u obrazovanju. Naveo je dva: udžbenički i informatički. Za uspešnost reformi, naglasio je, ključna je potpuna demokratizacija, da svi stručnjaci budu izabrani javnim pozivom.
Foto: Shutterstock
– Na primer činjenica da ste izabrali učitelja iz nekog malog sela da učestvuje u izradi kurikuluma je ključ promene. Time se menja odnos moći, demokratizuje se proces, vraća se vera ljudima koji rade u školama da je njihov posao važan – ilustrovao je ovaj ekspert.
Njegov beogradski kolega prof. dr Aleksandar Baucal naglasio je da prvo pitanje svake reforme treba da bude kakvog učenika želimo za deset godina i kako bi škola trebalo da izgleda.
– Ja bih voleo da kada se dete vrati iz škole ne kaže da je škola smor, što slušamo od odličnih učenika. Nastavnici, kada bi iskreno odgovorili, rekli bi da su ubijeni u pojam. Imam utisak da su mnogi izgubili nadu i entuzijazam – dočarava Baucal.
