Gde se izgubila školska disciplina: Deci fale maniri, a iz kuće u školske klupe retko šta dobro donesu
Foto: Shutterstock Disciplina u školama već godinama predstavlja goruću temu u svetu obrazovanja. Da li su deca dobila previše prava? Da li je autoritet nastavnika ugrožen? I ko to može ugroziti nečiji autoritet, osim njega samog? Da li je bolje bilo “ono nekad”, dok su deca bila bez prava glasa, dok nisu posmatrana kao individue čiji se stav treba čuti, ili danas, kad imaju svest o tome da, primera radi, šta god oni uradili, nikad neće moći da trpe posledice poput izbacivanja iz škole, jer je škola zakonom obavezna? Što znači – ne možete mi ništa.
Ono što je zapravo u celoj priči možda najveći problem jeste to što donosioci važnih odluka, oni koji pišu pravilnike i vrše kontrole, najčešće su ili veoma davno izašli iz uloge nastavnika ili u njoj nikad nisu ni bili. Ali, ako biste pitali nastavnike, imali bi šta da kažu, kad je reč o disciplini u školama i tome šta je dovelo do situacije u kojoj je ona sve lošija.
Deca su suviše pošteđena kod kuće
Mora i to biti izgovoreno – linija između uloge roditelja i deteta u kući postaje sve bleđa. Sve češće se mogu videti deca koja u školu dolaze bez manira ili, još gore, sa veoma lošim manirima, sebičnim stavom i praktično bez socijalnih veština. Kad deca ne nauče da se ponašaju adekvatno kod kuće, ta se ponašanja preslikavaju i na školu.
Pojedini stručnjaci poput doktora Leonarda Saksa tvrde da je “transfer autoriteta sa roditelja na decu” zapravo i doveo do tako radikalne promene ponašanja kod dece. Deca koja diktiraju pravila i dinamiku u porodici, koja odlučuju o tome šta će biti za večeru, kad je vreme za spavanje i koliko će vremena provesti pred ekranom neće biti uspešna u školi, ni kasnije, u stvarnom svetu. Zato je prvi korak ka rešavanju ovog problema da roditelji ponovo preuzmu kontrolu u svojoj kući i počnu da uče decu kako da razliku dobro od lošeg, ispravno od pogrešnog. Pa tek onda da krenemo da stvari ispravljamo i u učionicama.
U školama rade nastavnici, a ne žrtveni jarci
Ovo je verovatno jedna od stvari koje nastavnicima najviše smetaju kad je reč o problemu discipline. Šta god da se desi, gde kod da se desi i kad god da se desi, uvek imate koga da okrivite za loše ponašanje dece u školama – a to je nastavnik.
Foto: Shutterstock
Uzmimo primer. Recimo da Petar udari svog druga iz razreda. Nastavnik onda kaže: “Petre, mi ne udaramo jedni druge. Molim te, izvini se.” I onda Petar opsuje nastavnika. Svako zdrave pameti bi video da je Petar taj kome nedostaju granice i dobri maniri i koji je odgovoran za situaciju koja je nastala. Ali, velika je verovatnoća da će Petrova mama, kad je pozovu na razgovor reći “Očigledno je da nastavnica nije držala stvari pod kontrolom” ili “Nečim ga je taj drug isprovocirao, ne bi on to bez razloga.” ili “Verovatno su časovi dosadni i ne drže deci pažnju.”. Jer, moje dete nikad nije krivo.
Naravno da nastavnici nisu savršeni i da okruženje u kom radimo i podučavamo nije uvek po meri deteta. Ali, na kraju dana, deca bi trebalo da snose odgovornost za svoje postupke. Bar ona deca koja su već školarci. Ne postoji taj učitelj koji se može izboriti sa svakim pojedinačnim ponašanjem đaka, koje je često posledica situacije u kući. Bez podrške sistema i roditelja, malo se toga može.
Seminari i edukacije bez zakonske regulative ne znače ništa
Apsolutno je edukacija važna. I preko potrebna. Pre svega za roditelje, a onda i za decu i nastavni kadar. Potrebno je da naučimo kako da reagujemo u određenim situacijama, kako da prepoznamo problem na vreme i kako da se bavimo prevencijom. Ali sve to skupa u našem društvu malo vredi, ako se i dalje ne primenjuju zakonom predviđene kazne. Primera radi, kazne za roditelje čija deca naprave ozbiljne prestupe po zakonu se kreću do 100.000 dinara. U prkasi, nije poznato da je ijedna takva kazna izrečena.
Deca znaju da nema posledica
Svaki ekspert za razvoj dece će vam reći da su posledice neophodne za pravilan razvoj i kreiranje bezbednog okruženja. Nekad su te posledice prirodne (kroz njih uče kako svet funkcioniše), ali i logičke (ako ne naučim lekciju, neću pokazati znanje i dobiću slabu ocenu). Logičke posledice, granice i pravila oko kojih nema mnogo pregovora jedini su način da se stvori sigurno okruženje za decu. Potpuno je jasno da je u interesu dece da osnovna škola bude obavezna. Ali da li je u interesu deteta to što sistem nije ostavio rešenje za onu decu koja znaju da posledice njihovog razornog ponašanja nikad ne mogu biti takve da ono na kraju neće dobiti svoje svedočanstvo.
Nedavno je jedna nastavnica podelila priču na društvenim mrežama, gde se požalila na učenik na času vikao, pretio njoj i drugim đacima i na kraju je gađao knjigom. Poslat je na razgovor kod pedagoga, koji je nakon svega okrivio nastavnicu i rekao da je dete koje je pravilo problem sada smireno i spremno da se vrati na čas. Posledica – nema.
Ponovo ćemo reći – deci su posledice u školama neophodne kako bi učila ispravne načine funkcionisanja. Bez njih, kakav motiv oni lošiji imaju da postanu bolji, a oni dobri, dok gledaju problematične kako se izvlače bez posledica, kakav motiv imaju da se i dalje ponašaju primerno?
Deca tokom odrastanja pokušavaju da upoznaju svet oko sebe i to, logično, rade tako što testiraju granice i pomeraju ih koliko god je to moguće. Ako su te granice labave oni onda teško da mogu da nauče da razlikuju dobro od lošeg.
Bez obzira na ponašanje i otpor koji kod dece vidimo u trenucima kad “udare” u granicu, njima su pravila potrebna tako da bi mogli i da ih testiraju, ali i da se osećaju zaštićeno. Stvaranje struktuiranog okruženja i predvidivost u odgovorima na neka ponašanja dece pomaže im da nauče da kontrolišu svoje ponašanje. Kad je reč o vaspitanju, nema pravih i pogrešnih odgovora.
Nastavnici, roditelji, pedagozi, svi mi igramo važnu ulogu u tom procesu i svi zaslužujemo da se naša reč čuje. Jer, na kraju, svi mi imamo isti cilj – da odgajimo decu koja će biti dobri i uspešni ljudi.
