Priča Dušana Milosavljevića jedna je od onih koja se može ispričati sa vedrijim pogledom na svet. Kao sedmogodišnjak sa poremećajem iz spektra autizma, upisan je u prvi razred Osnovne škole “Kosta Trifković” u Novom Sadu. Od tog momenta, značajnu ulogu u njegovom napredovanju, preuzima učitelj Dušan Barašin. Na početku je kaže, rad podrazumevao grafomotoričke vežbe i privikavanje na novu sredinu sa dvadesetak vršnjaka.

-Došli smo do toga da je on za godinu dana naučio da sabira do 20, da piše sva slova, čim smo došli do stadijuma da on može da pazi na ono što ja pričam, on je napredovao iz dana u dan- rekao je učitelj Davor Barašin.

Foto: Youtube/PrintScreen/Radio-televizija Vojvodine

Barašin je budno pratio Dušanov rast i razvoj kroz osnovno školovanje, a kada je saznao da je uspešno završio i srednju ekonomsku školu, ugostiteljskog usmerenja, odlučio je da mu ponudi posao u svom restoranu.

Dušica Jaćimović iz Udruženja roditelja dece sa autizmom kaže da je Dušan sjajan primer napredovanja, ali napominje da problem nastaje kada deca sa autizmom nisu visokofunkcionalna i kroz inkluziju ne mogu da prate nastavu. Tada se, kaže ona, ceo sistem oslanja na upornost roditelja.

Jaćimović podseća na to da roditelji dece s autizmom često imaju utisak da u toku obrazovanja, njihova deca ne pripadaju nijednoj strani u potpunosti, niti osnovnim školama sa inkluzijom, niti specijalizovanim školama. Zato je kaže cilj Udruženja da osnuje Centar za autizam, u okviru kojeg će raditi i tim stručnjaka – logopeda i defektologa, jer je kaže, to za sada najslabija karika.

Sredstva za kupovinu zemljišta su obezbeđena, navodi ona i početak gradnje planiran je na proleće. A dok se to ne ostvari, pogled vraćamo na početak priče, o dva Dušana, jednom koji je odlučio da pomogne i drugom koji je to na najbolji mogući način, oberučke prihvatio.

The post Dušan je primer kako inkluzivno obrazovanje može promeniti život: Da učitelj bude pomoć, a ne kamen spoticanja appeared first on Obrazovanje.

U tom plemenitom pozivu pronašla se i master defektolog Tijana Bjelobrk, koja radi u Školi za osnovno i srednje obrazovanje “Milan Petrović” sa domom učenika, a koja je i potpredsednica je Udruženja “Vitezovi osmeha”. Sagovornica prošle godine završila je edukativni kurs “Opšta i specifična reedukacija psihomotorike sa opštom defektološkom dijagnostikom i relaksacijom” u Beogradu, kako bi mogla da započne sa individualnim tretmanima za decu sa smetnjama u razvoju.

– Za defektologiju sam se odlučila jer imam brata sa Daunovim sindromom i od detinjstva smo kao porodica bili uključeni u razna udruženja, uz koje sam i odrasla. Tako sam odlučila da im se priključim u radu, a tokom života, moja vizija o odraslim osobama sa invaliditetom i deci sa smetnjama u razvoju koju sam imala se drastično promenila. Kada sam počela da radim, naučila sam da je svako različit, a da sve naučeno može da se primeni na jako mali broj dece, te je iskustvo u radu od presudnog značaja – kazala je Tijana Bjelobrk.

Nakon diplome defektologa, Tijana je upisala i master, a paralelno sa tim, bila je i lični pratilac. U ŠOSO “Milan Petrović” počela je sa radi 2015. godine, gde je sada nastavnik.

Foto: Profimedia/ilustracija

– Roditeljima dece sa kojom radim uvek kažem da želim da im deca budu srećna i ukoliko mogu da ih naučim nešto, daću sve od sebe da uspem u tome. U onom trenutku kada vidim da dete to ne želi, kažem roditeljima da mi nije cilj da forsiram da dete po svaku cenu nauči da biljka ima koren, stablo, list, cvet, plod i seme, jer je meni lično, kao nekome ko ima brata koji ima Daunov sindrom, njihova sreća uvek na prvom mestu – naglasila je naša sagovornica.

Udruženju “Vitezovi osmeha” Tijana se volonterski priključila 2016. godine i posvetila se socijalnoj zaštiti i inkluziji dece sa smetnjama u razvoju, a ove jeseni, pokrenuli su i tromesečni projekat “Za dobrobit porodice”, kroz koje se zajednici pružaju besplatne usluge.

– Smatram da defektologija treba da bude human poziv, da se roditeljima tretmani ne naplaćuju, makar ne papreno, kako bi smo što više pomogli roditeljima i deci. Dosta kolega koji rade u centrima nude usluge besplatno, kada vide da roditelj to ne može da priušti – naglasila je Tijana.

Kako bi se rasteretila lista čekanja za tretmane kod logopeda, oni su besplatni u prostorijama Udruženja “Vitezovi osmeha”, kao i program za nadarenu decu za podsticanje inteligencije, antistres program za odrasle i program stimulacije psihomotornog i kognitivnog razvoja koji Tijana Bjelobrk vodi.

Foto: Profimedia/ilustracija

– Program je namenjen deci od 3 od 6 godina, prvenstveno za one sa usporenim psihomotornim razvojem, pa tako radimo vežbe za reedukaciju psihomotorike za stimulisanje kognitivnog razvoja i za stimulisanje čula kroz različite aktivnosti, što je osnova svega. Odziv za naše besplatne programe je veoma dobar i popunjeni su svi termini koje smo ponudili, pa mislim da bi više udruženja trebalo da pokrene ovakve projekte – kazala je Tijana.

Svi jednako važni i voljeni

Kako sagovornica ističe, najvažnije je ne praviti razliku između dece tipičnog razvoja i dece sa smetnjama u razvoju, a braću i sestre ne odvajati i učiti ih da su jednako važni i voljeni.

– Detetu sa smetnjama u razvoju, kao i odraslim osobama sa invaliditetom treba prići isto kao i svakom drugom detetu ili odrasloj osobi. Treba ih pozdraviti, predstaviti se, a ne sažaljevati ih ili izbegavati. Mislim da je roditeljima najgore ukoliko deca imaju izlive besa na javnim mestima, i svi gledaju šta se dešava, pa se roditelji često i postide, bude im neprijatno i besni su s razlogom, a mislim da je u tim situacijama, ukoliko ne možemo da pomognemo, najbolje samo proći – naglasila je Tijana.

U okviru Udruženja, Tijana se bavi i humanitarnim radom, te su prošle godine za decu iz socijalno-ugroženih područja u Srbiji obezbeđeni paketići u vidu hrane i kućne hemije.

– Pronalazili smo ugrožene porodice širom Srbije preko različitih fondacija, a nekima smo se vraćali i više puta, dok smo pojedinim udruženjima darovali Montesori materijale i štampače. Ove godine planiramo akciju pomoći školama u Srbiji “Dobro delo za dobro dete” – objasnila je Tijana.

Foto: Profimedia/ilustracija

Udruženje “Vitezovi osmeha” osmislilo je projekat u kom bi se deci tipičnog razvoja u školama kroz radionice pokazalo kako zapravo izgledaju različite vrste smetnji u razvoju kod njihovih vršnjaka – jedan od načina je da se napravi jaka buka koja bi im pokazala kako je vršnjacima sa autizmom, ili naočare koje bi im pomogle da shvate kako je drugarima koji imaju oštećenje vida.

– Smatram da kod nas postoji trend nerazumevanja prema deci sa smetnjama u razvoju, odraslim osobama sa invaliditetom i njihovim roditeljima, stoga je edukacija ključna, te mislim da je naša zamisao dobra, jer je decu lakše naučiti i pravilno “oblikovati” dok su mala, naročito ako u razredu već imaju dete kojem je potrebna podrška, prirodno im dolazi da se druže i pomognu. Kada sam radila kao pratilac devojčici sa autizmom, već u prvim danima, drugarice su počele da joj prilaze, da je vode na užinu i sede sa njom za stolom – objasnila je naša sagovornica.

Kako naša sagovornica tvrdi, u Novom Sadu potrebno je više radionica koje će uključivati decu tipičnog razvoja i decu sa smetnjama u razvoju, jer samo kada su zajedno mogu da nauče da svi rade iste stvari, neki samo na malo drugačiji način.

The post Jedan dan u koži defektologa: Tijani je osmeh dece najmerodavnije sredstvo za rad appeared first on Obrazovanje.

-Nastava se uglavnom odvijala onlajn i mislim da je i nastavnicima bilo teško da se prilagode Andriji, a da ga nisu fizički videli pre toga- kaže njegova mama Ana Knežević u razgovoru za BBC na srpskom.

Deset godina mlađi David imao je nešto drugačije iskustvo – krenuo je u prvi razred redovne osnovne škole i sve vreme je fizički pohađao nastavu.

-Odlično se uklopio, drugari iz razreda su ga prihvatili, a nastavnici su vrlo susretljivi- kaže njegova mama Irena Dimitrijević.

Stručnjaci kažu da je direktan kontakt od velikog značaja za obrazovanje dece sa posebnim potrebama, što je u vreme pandemije znatno teže postići.

-Dete sa smetnjama u razvoju uči i upoznaje svet kroz pokret i dodir, pa im to treba omogućiti- kaže za defektolog dr Stevan Nestorov.

Foto: Shutterstock

Foto: Shutterstock

Pandemija korona virusa je promenila nastavu , a “deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u posebnom riziku da budu isključena iz obrazovanja”, ističe se u publikaciji Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Srbije iz decembra 2020. Prema podacima popisa iz 2011, deca čine 17,6 odsto stanovništva Srbije, a broj onih sa smetnjama u razvoju i invaliditetom nije poznat, navodi Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom u analizi iz 2017. godine. Ne zna se koliko ih ukupno ima na školovanju, a u školskoj 2020/21, osnovne škole za decu sa smetnjama u razvoju pohađa 4.204 učenika, a srednje 2.320, podaci su Republičkog zavoda za statistiku.

Kako je Andrija postao srednjoškolac

Kao mlađi školarac, Andrija je išao u osnovnu školu za decu sa posebnim potrebama.

-Višestruko je ometen – ima redak sindrom, narušenog je zdravlja i ne može da govori, ali je intelektualno očuvan, veoma komunikativan i samostalno se kreće- kaže njegova mama Ana.

Kada je došlo vreme da se upiše u srednju, roditelji su doneli odluku da to bude Politehnika – redovna stručna škola u Zemunu, gde je upisao smer koji obrazuje tehničare za reciklažu.

-Odabrali smo redovnu školu zato što smo želeli da stekne diplomu sa kojom bi mogao da traži zaposlenje, a osim toga, sve škole za decu sa posebnim potrebama veoma udaljene od mesta gde živimo- priča Ana.

Za Andriju, kao đaka koji se školuje po inkluzivnom programu, trebalo je izraditi i individualni obrazovni plan, predviđen Zakon o sistemu obrazovanja i vaspitanja. Šta je individualni obrazovni plan?

Individualni obrazovni plan (IOP) je poseban akt, koji ima za cilj optimalni razvoj deteta i učenika i ostvarivanje ishoda obrazovanja i vaspitanja, u skladu sa propisanim ciljevima i principima, odnosno zadovoljavanja obrazovno-vaspitnih potreba deteta i učenika. IOP izrađuje tim za dodatnu podršku detetu, odnosno učeniku na osnovu prethodno ostvarenih, evidentiranih i vrednovanih mera individualizacije i izrađenog pedagoškog profila deteta, učenika i odraslog, a ostvaruje se nakon saglasnosti roditelja, odnosno drugog zakonskog zastupnika.

Međutim, Ana kaže da prilagođavanje nastave, koja se mahom odvijala onlajn, “nije dobro prošlo”. Jedan od razloga je, kako smatra, što je „nastavnicima bilo teško da se prilagode Andriji bez da su ga fizički videli pre toga”. Andrija je nekoliko puta posetio školu, ali mu se ti odlasci nisu dopali.

-Uznemirilo ga je što su svi ‘veliki’ – rastom veći od njega, i što niko ne nosi masku, dok je on vrlo ozbiljno shvatio pandemiju – priča Ana.

Ana kaže da je primetila da je njenom sinu „teško i da neće moći da se uklopi”.

-A nije imao nikoga ko bi mu u tome pomogao – kada je trebalo da se piše individualni plan nastave za njega, javila su nam se samo četiri od deset nastavnika – navodi.

Gde je zapelo sa inkluzivnim obrazovanjem?

Foto: Shutterstock

Inkluzija je lepa i humana ideja da sva deca bez obzira na osobenosti pohađaju iste škole, da se zajedno igraju u parkovima i druže posle škole. Problem je nastao kada je ideju trebalo realizovati. Prošlo je već deset godina od kada redovne škole rade IOP, a nastavnici su imali dosta seminara na tu temu i do sada su mogli tehnički da nauče kako da ga sastave. Nažalost, primena IOP-a je praktično nemoguća misija upravo zbog načina na koji treba da se radi sa detetom. Razvoj deteta teče u različitim oblastima, kao što su razvoj motorike, razvoj govora i jezika, razvoj čula, emocionalni razvoj, saznajni razvoj…

Škola najveći značaj pridaje saznajnom razvoju, jer se učenje nastavnog gradiva poistovećuje sa obrazovanjem. U školi se uči! Ali, da bi dete moglo da uči i prati nastavno gradivo neophodno je da i ostale oblasti budu razvijene, što najčešće nije slučaj. Zato postoji veliki raskorak između mogućnosti deteta i sadržaja koji mu se nude. Osim toga, škola nikako ne može da sagleda dete individualno zato što se uvek bavi grupom, tj. odeljenjem. Uslovi u redovnim školama su takvi da je veoma teško da dete ima neki benefit u smislu podsticanja razvoja i sticanja funkcionalnih znanja. Uglavnom se sve svodi na mehaničko prepisivanje i ponavljanje bez razumevanja.

Andrija sve vreme ima ličnog asistenta, koji mu pomaže u školskim obavezama, pa su zajedno radili i tokom onlajn nastave. Njegova mama kaže da su „nastavnici ispoštovali formu i slali zadatke na mejl, ali za Andriju to „jednostavno nije bilo dovoljno”.

-Andrija nije dete kojem prosto tako možete da zadate da nešto nauči, niti su zadaci za njega bili adekvatni. Potreban je malo drugačiji pristup, pa je asistent sam pokušavao da pronađe način da rade nešto što ima veze sa gradivom – dodaje.

Ona smatra da bi za budućnost njenog sina „bilo bolje da je mogao da završi redovnu stručnu školu”. Međutim, Andrija „jednostavno nije mogao da se uklopi” , kaže Ana. Ovog septembra, Andrija je ponovo promenio sredinu – obnovio je prvi razred, upisavši se u školu za decu oštećenog vida.

-Sada mu je lepo u školi – nastavu pohađa neposredno i važno mu je što ima obavezu i zna da ga tamo neko čeka – kaže Ana.

Kako je David postao đak prvak

Za Davida, koji je prošle godine krenuo u prvi razred, polazak u školu „protekao je bez stresa”, kaže njegova mama Irena.

-Pre polaska u školu je naučio da sedi mirno 45 minuta i da postoje pravila koja moraju da se poštuju – dodaje.

David ima određena kašnjenja u govoru i motorici i neke stereotipne radnje, ali je veoma komunikativan, voli da se mazi i bude u kontaktu sa drugim ljudima, objašnjava Irena. Zato su roditelji najviše brinuli kako će drugari iz razreda prihvatiti njegovu različitost.

-Naišli smo na zaista pozitivnu atmosferu i mislim da smo u tome imali neviđenu sreću – ističe Irena.

Za decu koja imaju smetnje ili disharmoničan razvoj potrebna je velika i konstantna podrška u školi i van škole, ističe psihološkinja Nikolina Šarac, stručna saradnica Centra za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov. Kako dodaje, uloga učitelja i nastavnika u pomaganju detetu da se prilagodi je „velika”.

-Njihov zadatak je da stvore zajednicu, slove za uključivanje sve dece i klimu u kojoj deca sarađuju i komuniciraju – kaže.

Ipak, kako naglašava, uloga roditelja i njihova saradnja sa školom je „još važnija”.

Foto: Shutterstock

-Svi roditelji, a posebno roditelji deteta koje ima smetnje u razvoju moraju da se povežu sa roditeljima ostale dece iz odeljenja, da organizuju druženja i aktivnosti dece van škole – kaže.

Ako je dete sa posebnim potrebama uključeno u igru sa decom van škole, objašnjava Šarac, to se praktično samo prenosi u učionicu.

-Ne može se očekivati da učitelj i škola to reše, posebno kod dece mlađeg uzrasta koja u školi provode samo po nekoliko sati – dodaje.

Danilo je školu sve vreme pohađao uživo, a časovi su bili skraćeni na 30 minuta. Prilika za druženje zbog pandemije nije bilo mnogo, ali Irena kaže da su se trudili da ih maksimalno iskoriste.

-Gledali smo da ispratimo tih nekoliko rođendana i susreta koliko je situacija dozvolila- navodi.

Sa ovogodišnjim polaskom u drugi razred došle su i veće obaveze, pa su Davidovi roditelji sada u potrazi za personalnim asistentom.

-Pisanje mu je najveći problem, pa će mu asistent pomagati na časovima i u izradi domaćih zadataka – objašnjava Irena.

Kako su deca sa posebnim potrebama prihvatila pandemiju

Irena kaže da su se u kući trudili da ne prave tenziju oko poštovanja mera, kako bi ih osmoipogodišnji David lakše prihvatio.

-U školi nosi vizir zato što masku ne može da trpi- kaže.

David inače voli vodu, tako da mu ne smeta da često pere ruke. Učenici individualno prihvataju epidemiološke mere, primećuje za BBC defektološkinja Alma Anđelković koja radi u školi za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom „Novi Beograd”.

-U celini lakše su prihvatili procedure pri ulasku u školu, dok je nošenje maske i držanje fizičke distance znatno teže ispoštovati – kaže.

Kako objašnjava, rad sa učenicima zahteva „direktan kontakt, pomoć pri kretanju, radu na časovima, ishrani i ostalim aktivnostima u školi”. Sedamnaestogodišnji Andrija je „ozbiljno shvatio pandemiju”, kaže njegova mama Ana.

-Gledali smo televiziju, on je razumeo da se napolju dešava nešto opasno i nije ni želeo da izlazi-  navodi.

Međutim, novonastala situacija je promenila Andriju. Kada je ponovo krenuo u školu, primetila je da se „zatvorio” prema drugoj deci.

-Mi ga teramo, a on kao da nije zainteresovan i da će mu biti potreban period resocijalizacije – navodi.

Foto: Shutterstock

Dete koje je neko vreme bilo na onlajn nastavi ponovo prolazi kroz proces adaptacije kada se fizički vrati u klupu, kaže psihološkinja Nikolina Šarac. Problemi u adaptaciji naročito mogu da se jave kod dece koja su „i pre pandemije imala teškoće u ostvarivanju komunikacije i interakcije sa drugom decom”.

-Deci sa smetnjama u razvoju je od najmlađeg uzrasta potrebno pružati podršku da razviju socijalne veštine, koje roditelji često zanemare na uštrb rada na uvežbavanju pisanja, računanja i slično. U specijalnim školama, nastava se na početku pandemije odvijala onlajn tokom vanrednog stanja, da bi se đaci potom vratili u klupe. U dogovoru sa roditeljima, u proleće 2020. odlučili smo da reorganizujemo nastavu i za vreme vanrednog stanja pređemo na platforme i aplikacije – kaže defektološkinja Alma Anđelković.

Defektolozi i nastavnici pripremali su priče u slikama, nastavne listiće, ilustrovane tekstove, multimedijalne prezentacije, audio zapise, edukativne igrice, listove sa instrukcijama i objašnjenjima za angažovanje u nastavnom procesu. Međutim, kako smatra, nastava na daljinu „ne može da zameni nesporedan rad sa učenicima”. To su primetili i roditelji, pa se zbog toga „i prošle i ove godine, mali broj odlučuje da decu šalje na onlajn nastavu”.

-Nastava na daljinu zahteva kontinuirano prisustvo roditelja, jer naši učenici zahtevaju pomoć i podršku u nastavnom procesu, a učenicima je neophodan nadzor pri upotrebi nastavnih sredstava i pribora za rad – objašnjava.

Redovne škole su tokom većeg dela pandemije bile otvorene samo za najmlađe učenike, dok su ostali slušali nastavu preko interneta. Osim što idu u školu, Andrija i Danilo aktivno provode slobodno vreme. Andrija ima veliku porodicu, a njegovi roditelji imaju još četvoro dece. Pored druženja sa ukućanima, Andrija koristi smatrfon koji mu je, kao i mnogima, tokom kućne izolacije bio glavna veza sa ostatkom sveta.

-Ima Vajber i Vocap, ima ljude koje može da pozove, pa mu oni pričaju pošto ne može da govori, ali to je nešto što ja moram da kontrolišem kako ne bi dosađivao – dodaje Ana.

Kako smatra, najveći problem je što „Andrija baš i nema prijatelje”.

-Pandemija mu se desila na prelazu iz osmog razreda u prvi srednje, što je samo po sebi kritičan period. Nije dobio priliku da izgradi kvalitetne odnose sa drugima – kaže.

Danilo ima brata i sestru, a veliki deo izolacije proveo je u dvorištu, kaže njegova mama Irena. Danilo takođe ima redovne odlaske kod logopeda i na jahanje. Ističe da se trudi da mu škola ne bude „centar života”.

-Ima samo osam godina i ja i dalje mislim da pre svega treba da se igra, trči i otkriva svet van učionice – ističe.

The post Školski dani dece sa posebnim potrebama u vreme koronavirusa: Da li su srpski nastavnici spremni dočekali izazov koji je stavljen pred njih? appeared first on Obrazovanje.