Saglasni su da reforma u prosveti ima šanse da se ostvari jedino ako potiče iz baze, iz školskih učionica, predškolskih ustanova i fakultetskih kabineta, ako su njeni tvorci praktičari izabrani javnim pozivom, ako je njeno sprovođenje povereno struci bez nestručnih političkih uplitanja i uticaja.

– Kod nas se ne zna ko je učestvovao u promenama u gimnazijskom obrazovanju ni u pisanju nove Strategije obrazovanja i vaspitanja. Kod nas nastavnici dobijaju naloge i gotova rešenja, ne pitaju se. Sve što je počelo u vreme prethodnog ministra prosvete nije reforma, nego ad hok promene u smeru politizacije i centralizacije obrazovanja – ukazao je prof. dr Ivan Ivić, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta u penziji.

Foto: Shutterstock

Njegova analiza o promenama u deset bivših socijalističkih država, kako je rekao, pokazala je da je samo Slovenija u periodu društvene tranzicije postupila ispravno, zadržala ono što je bilo dobro poput ozbiljnih školskih programa, i uvela ono što je nedostajalo, kao što je evaluacija, odnosno vrednovanje.

– U srednju školu ulazi 38 odsto funkcionalno nepismenih naših petnaestogodišnjaka, a iz osnovne škole izlazi oko 45 odsto odličnih učenika od kojih je 14 odsto vukovaca, dok na maloj maturi ne umeju da reše polovinu zadataka – istakao je Ivić.

Reforma nije parola, a ukoliko jeste proglas na reklamnom panou, televiziji, iz usta političara, onda ništa ne vredi, naglasio je dr Boris Jokić, direktor Instituta za društvena istraživanja u Zagrebu.

– Promena mora doći iz baze, inače nema nikakvu šansu. Ako se reforma ne osloni na ljude u školama, nema verodostojnost ni mogućnost da podstakne pozitivnu emociju kod ljudi da uopšte požele promene. To je teško, ali jedino ispravno. Oni koji rade u školama najbolje znaju šta treba učenicima, kao i i ljudi iz akademske zajednice. Taj spoj je prvo što bi trebalo osigurati, a zatim i nezavisnost stručnog procesa od dnevnopolitičkog uticaja i interesnih grupa – primećuje Jokić.

Napomenuo je takođe da je važan preduslov i nezavisnost reformskog procesa od jakih lobija u obrazovanju. Naveo je dva: udžbenički i informatički. Za uspešnost reformi, naglasio je, ključna je potpuna demokratizacija, da svi stručnjaci budu izabrani javnim pozivom.

Foto: Shutterstock

– Na primer činjenica da ste izabrali učitelja iz nekog malog sela da učestvuje u izradi kurikuluma je ključ promene. Time se menja odnos moći, demokratizuje se proces, vraća se vera ljudima koji rade u školama da je njihov posao važan – ilustrovao je ovaj ekspert.

Njegov beogradski kolega prof. dr Aleksandar Baucal naglasio je da prvo pitanje svake reforme treba da bude kakvog učenika želimo za deset godina i kako bi škola trebalo da izgleda.

– Ja bih voleo da kada se dete vrati iz škole ne kaže da je škola smor, što slušamo od odličnih učenika. Nastavnici, kada bi iskreno odgovorili, rekli bi da su ubijeni u pojam. Imam utisak da su mnogi izgubili nadu i entuzijazam – dočarava Baucal.

The post Najteži je prvi korak reforme obrazovanja: Počinje iz učionice, a šta to znači za đake? appeared first on Obrazovanje.

Ovako govori Ljiljana Novković, učiteljica u OŠ “Drinka Pavlović”, na pitanje kako u praksi izgleda rad sa decom koja od malih nogu koriste sva moguća digitalna pomagala koja su im dostupna.

– Važno je i neophodno da učitelj u školi sa đacima stalno razgovara o pozitivnim i negativnim posledicama korišćenja nekog digitalnog sredstva ili pojave u društvu koju to sredstvo stvara.

Naravno, naglašava ona, uvek moramo da se setimo da su odrasli najvažniji model u ponašanju deci.

– Ako promenimo nabolje nešto kod sebe, videćemo promene i na njima – kaže ova učiteljica.

Foto: Shutterstock

Psiholozi su i naučno dokazali koliko su duboke posledice preteranog bavljenja digitalnim medijima.

– Ljudska vrsta ima urođenu potrebu da traga za informacijama jer su one uslov opstanka, ali u svojoj evoluciji ljudi nisu imali iskustva sa tolikom količinom informacija kakva danas postoji, pa ljudski mozak nema urođene biološke mehanizme da se sa tim suoči. Digitalni medij ima niz samo njemu svojstvenih karakteristika: preopterećenost informacijama, što znači da se mladi u procesu digitalnog “čitanja” u jednoj minuti sretnu sa velikim brojem informacija. Zatim ti mediji imaju “tehnologiju prekidanja”, a to podrazumeva da se stalno skače sa jedne informacije na drugu, sa teksta na tekst, sa teksta na audio-zapis ili video-insert, sa interneta na mejl, sa mejla na lajkovanje na društvenim mrežama… – kaže psiholog, profesor Filozofskog fakulteta u penziji Ivan Ivić.

Prva posledica takvog ponašanja je da se tako primljene informacije brzo gube, odnosno nestaju iz takozvane radne memorije, jer traju samo koju sekundu pa se prelazi na nove, i tako redom.

– Ovakvo ponašanje sprečava jedan ključni psihološki mehanizam, a to je prevođenje kratkoročnog pamćenja u dugoročno. Da bi došlo do tog prevođenja potrebno je vreme da se uspostavi veza nove informacije sa znanjima koje čovek već ima u vezi s tim, da se nova informacija poveže sa životnim iskustvima, da se osmisli, da se to integriše u mrežu znanja. Sve to je otežano – pojašnjava prof. Ivić.

Druga posledica dugog bavljenja digitalnim uređajima je još značajnija, a to je – pojava dekoncentrisanog uma i mozga, koji bude tako programiran da ne može da se koncentriše na određenu ideju i problem.

Teacher pointing at something to female student in the classroom,Image: 177004388, License: Royalty-free, Restrictions: , Model Release: yes, Credit line: – / Wavebreak / Profimedia

– To se jasno ispoljava u nesposobnosti da se pročita sa razumevanjem kontinuirani tekst duži od dve-tri stranice, pa je jasno kakve su posledice takvog mentalnog stanja za školsko učenje – ističe sagovornik.

Šta se tu može učiniti?

– Apsolutno bi se moralo sprečiti učenje napamet bez razumevanja, takozvano bubanje. U školama se još uvek masovno daju pozitivne ocene kada učenik izdeklamuje neku lekciju a ništa od toga ne razume. Treba izbeći olako davanje visokih ocena. Roditelji čine medveđu uslugu deci kada vrše pritisak na nastavnike da deci poklanjaju ocene. Treba smanjiti programe, a povećati vreme za razmišljanje o onome što se uči, učenike ispitivati tako da se vidi da li razumeju ono o čemu govore, a ako ne razumeju ne kažnjavati ih nego im pomoći da razumeju. Treba naučiti đake da se udubljuju kada čitaju lekciju, da podvuku svaku reč koju ne razumeju i da potraže šta ta reč znači – zato sam bio uvek protiv besplatnih udžbenika koji se netaknuti vraćaju. I treba izbeći skakanje sa jedne informacije na drugu, što znači ograničiti vreme koje se provodi na digitalnim uređajima.

The post Dete je “bubalica”, a roditelji insistiraju da mu se poklone odlične ocene: Koje su posledice te medveđe usluge? appeared first on Obrazovanje.

Knez Mihailo Obrenović je 24. septembra 1863. „po milosti Božjoj i volji naroda“ doneo Zakon o ustrojstvu Velike škole (Akademije) i u Kapetan-Mišinom zdanju tako nastaje prva visokoobrazovna ustanova u Srbiji – iako je trgovac Miša Anastasijević planirao da ovu palatu da u miraz Đorđu Karađorđeviću, unuku Đorđa Petrovića Karađorđa i nesuđenom knezu Srbije.

Škola u kojoj su učili i predavali Jovan Cvijić, Josif Pančić, Mihajlo Petrović Alas, Jovan Skerlić i mnogi drugi srpski intelektualci iz 19. i 20. veka će 1905. godine postati Univerzitet u Beogradu.

-Velika škola je bila univerzitet koji još nije bio priznat i prepoznat kao takav, a mnogi velikoškolci će u narednim decenijama zauzimati važna mesta u Srbiji u kulturi, politici i nauci- kaže za BBC na srpskom Radomir Popović iz Istorijskog instituta Beograd.

Ova škola nastala je iz beogradskog Liceja koji je 1838. stvoren na osnovama prve Velike škole koje su u ustaničkoj Srbiji osnovali Dositej Obradović i Ivan Jugović.

Dok je cilj škole ostao da osposobi mladiće za poslove činovnika u oslobođenoj Kneževini Srbiji, knez Mihailo Obrenović u delo je sproveo viziju o „koncentraciji naučnog kapitala“ u Velikoj školi koja će biti „nešto više“ od prethodnica, objašnjava za Dragomir Bondžić, doktor istorijskih nauka i stručni savetnik u Institutu za savremenu istoriju.

Kako je nastala Velika škola?

Kako bi se razumeo celokupan značaj ove institucije za razvoj obrazovanja u Srbiji, potrebno je vratiti se na sam početak 19. veka – u period između Prvog i Drugog srpskog ustanka. Jovan Savić, pravnik, profesor i prevodilac koji je koristio pseudonim Ivan Jugović, uz pomoć Dositeja Obradovića osniva prvu Veliku školu 1808. u današnjem Konaku kneginje Ljubice na Kosančićevom vencu u Beogradu.

Kada su Turci uspeli da uguše Drugi srpski ustanak i škola je prestala da radi 1813, a Beograd i Srbija ostali su bez mesta gde bi se moglo steći više obrazovanje sve dok zemlja nije dobila veći stepen autonomije za vreme vladavine Miloša Obrenovića.

-Visokoškolsko obrazovanje u Srbiji u 19. veku je u diskontinuitetu, kao i sama srpska država i njen razvoj u to vreme- navodi Radomir Popović.

Po kneževom ukazu, 1838. osnovan je Licej u Kragujevcu, a tri godine kasnije biće premešten u Beograd i decenijama će se nastava održavati u prostorijama nekadašnje Velike škole u Konaku kneginje Ljubice. Nastavu su držali neki od najviđenijih pripadnika tadašnje srpske inteligencije, poput književnika Jovana Sterije Popovića, Atanasija Nikolića koji je bio i prvi rektor ove škole, lekar i botaničar Josif Pančić, ekonomista Kosta Cukić koji će kasnije postati ministar prosvete i pravnik Ignjat Stanimirović.

Po završetku turske vladavine, bilo je neophodno formirati institucije i odjednom je nastala potreba za velikim brojem stručnjaka iz različitih oblasti.

-Velika škola iz 1808. godine trebalo je da pismene mladiće koji su završili gimnaziju osposobi za činovničke poslove koje bi obavljali za državu. Licej je nastao u jeku napretka prosvete u Srbiji kneza Miloša i u njemu su se takođe školovani budući činovnici – pre svega učitelji i sudije- priča za BBC na srpskom istoričar Dragomir Bondžić.

Foto: Srbija Danas

Ipak, završavanjem školovanja u Liceju mladići nisu sticali visoko obrazovanje za evropske prilike. On je bio neka vrsta odskočne daske za dalje obrazovanje u inostranstvu, pre svega u Nemačkoj, Austriji i Francuskoj, napominje Radomir Popović iz Istorijskog instituta Beograd. U narednih nekoliko decenija generacije školovanih činovnika izašle su iz Liceja, dosta učenih Srba iz Austrougarske i Evrope se vratilo u Srbiju, a 1841. formira se Društvo srpske slovesnosti. Sve to govori o naučnom napretku koji se oslikavao u negovanju jezika i pravopisa, geologije, geografije i tehničkih nauka – stvorili su se uslovi da se nivo obrazovanja podigne, ističe Bondžić.

-Ideja velike škole bila je da se sav taj naučni kapital koncentriše na jednom mestu i da se iz toga dobije korist za mladu državu- dodaje on.

Knez Mihailo Obrenović je 1863. potpisao Zakon o ustrojstvu Velike škole, čime udara temelje visokog obrazovanja u Srbiji.

„Velika škola naučno je zavedenije za višu i stručnu izobraženost“ – glasio je prvi član ovog zakona.

U drugom članu piše da Velika škola stoji pod vr’ovnim staranjem ministra prosvete i crkveni dela, a neposredno njom upravlja rektor i Akademijski savet.

Sastojala se iz tri fakulteta – filozofskog, tehničkog i pravnog.

Bondžić opisuje Veliku školu kao „nešto više“ od Liceja – ona je trajala četiri godine, jednu više od drugonavedene institucije. Kako kaže, tada su se prvi put pojavile i „naučne ambicije“, pored potrebe za školovanjem činovničkih kadrova. Osnivanje ove institucije treba posmatrati u kontekstu ukupne politike kneza Mihaila Obrenovića koji je bio prosvećeni apsolutista i kao takav je veoma dobro shvatao važnost obrazovanja, tvrdi Popović iz Istorijskog instituta Beograd.

-Bio je svestan da je Srbija mnogo zaostajala za zemljama u kojima je on boravio pre drugog mandata (1860-1868) i želeo je da stvori konzistentan obrazovni sistem koji bi pomogao društvu i državi da napreduju- objašnjava kneževe namere ovaj istoričar.

Otkud škola u zdanju podunavskog Rotšilda?

Pre donošenja zakona o osnivanju škole, bilo je neophodno pronaći veliki prostor gde bi se smestila ova ustanova, a rešenje je bilo u centru Beograda, nadomak Velike pijace koje se u to vreme nalazila na mestu Studentskog parka. Tadašnji ministar prosvete Kosta Cukić se „usmeno i pismeno“ požalio Kapetan-Miši Anastasijeviću na oskudicu prikladnih zdanja.

Anastasijević u pismu upućenom Cukiću koje je 12. februara 1863. godine objavljeno u Novinama srbskim obaveštava ministra da je voljan da zdanje na današnjem Platou ispred Filozofskog fakulteta ustupi „svojoj premiloj otadžbini“. Kako zgrada u tom trenutku nije bila završena, ovaj imućni trgovac u pismu navodi i da je „gotov prestrojiti i dovršiti isto zdanje onako, kako će najbolje i potpuno odgovoriti potrebi“ Velike škole.

U ovoj zgradi će u septembru te godine rad početi Velika škola, a kasnije i Narodna biblioteka, Narodni muzej i Srpsko učeno društvo, preteča Srpske kraljevske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), navodi se u knjizi Velika škola i veliki profesori autora Vasa Milinčevića. I danas na ovom zdanju stoji natpis – Miša Anastastijević svojoj otadžbini.

Foto: Profimedia

A moglo jesve da bude drugačije – umesto Velike škole, kasnije zgrade Univerziteta u Beogradu i rektorata ove ustanove, Kapetan-Mišino zdanje umalo da postane miraz. Ovaj bogati trgovac i brodovlasnik unajmio je češkog arhitektu Jana Nevolea kako bi izgradio palatu za Saru, njegovu najmlađu ćerku i mezimicu. Planirano je da se ona uda za Đorđa Karađorđevića, sina Alekse Karađorđevića i unuka Đorđa Petrovića Karađorđa, vođe Prvog srpskog ustanka. Do venčanja je i došlo 1856. godine, a Miša Anastasijević naredne godine počeo je da gradi ovo zdanje kao buduću kneževu palatu, nadajući se da će Đorđe postati srpski knez. Međutim, kako je palata građena do 1863. godine, u međuvremenu se dogodio obrt – 1860. godine se na presto vraća dinastija Obrenović i Anastasijević odlučuje da ovu građevinu daruje državi.

Kako su izgledale studije i ko je mogao da upiše Veliku školu?

Ugledne i imućne beogradske porodice želele su da šalju decu na studije u Veliku školu i jedan deo učenika dolazio je baš iz takvog miljea. Međutim, pored želje učenika da se obrazuju, jedini formalni uslov za upis bila je položena matura u gimnaziji, a priliku da se obrazuju tada su imali samo muškarci.

-Pored učenika iz Prve gimnazije u Beogradu, bilo je i onih koji su pohađali polugimnazije u Čačku, Šapcu ili Kraljevu i onda su morali prvo da se doškoluju u beogradskoj gimnaziji da bi posle upisali Veliku školu- objašnjava istoričar Radomir Popović.

Država je imala i dobrotvorni fond, birala je određeni broj učenika koji nisu imali novca za takvo školovanje i stipendirala ih je, dodaje Popović. Studije na ovoj preteči Univerziteta u Beogradu trajale su četiri godine i nastava se održavala po sličnom principu kao i nekoliko decenija kasnije, kada je 1905. godine ovaj univerzitet osnovan. Ipak, postojale su dve velike prepreke da Velika škola dobije zvanje univerziteta – prva se ticala nezavisnosti, a druga leži u činjenici da ova ustanova nije mogla da izdaje diplome doktorima nauka, navodi Dragomir Bondžić.

Odluku o primanju novih nastavnika donosio je Akademijski savet Velike škole, a Ministarstvo prosvete i crkvenih dela je davalo odobrenje. Članovi Akademijskog saveta bili su profesori koji su predavali u ovoj ustanovi. Rektora je postavljao direktno vladar, odnosno knez Mihailo Obrenović u prvih pet godina postojanja ove škole.

-Ministarstvo prosvete je imalo veliki uticaj na rad škole i strogo je nadziralo njen rad- ocenjuje Bondžić, stručni savetnik u Institutu za savremenu istoriju.

Ko su bili đaci, a ko profesori Velike škole?

Mnogi znameniti Srbi iz 19. veka bili su usko povezani sa Velikom školom – neki su bili njeni đaci, drugi su tamo predavali, a bilo je onih koji su spoznali kako je sa obe strane katedre.

Blagodejanci bili su studenti Velike škole koji su tamo završili godinu, više godina ili čitave studije, a za koje su država i profesori procenili da su talentovani i da zaslužuju da se dalje obrazuju van granica tadašnje Srbije, napominje Dragomir Bondžić. Ovaj naziv grupe studenata nastao je od pojma blagodejanje koji je označavao državnu stipendiju mladima koji su se školovali u inostranstvu, objašnjava on.

-Išli su u Beč, Berlin ili Pariz, savladavali su jezike koji se tamo govore, dobijali zvanje doktora iz svojih oblasti- dodaje Bondžić.

Za prvog rektora Velike škole knez Mihailo Obrenović postavio je Konstantina Brankovića, srpskog pedagoga i filozofa. Posle njega, školom su rukovodili i Dimitrije Nešić, matematičar i nekadašnji ministar prosvete i predsednik Srpske kraljevske akademije (preteča SANU), pedagog Vojislav Bakić, otac srpske geologije Jovan Žujović, Josif Pančić, i osnivač Medicinskog fakulteta Milan Jovanović Batut. Rektori su bili ujedno i profesori Velike škole.

Među profesorima Velike škole ističu se Jovan Cvijić, koji je bio student i predavač kasnije, kao i matematičar Mihajlo Petrović Alas, srpski državnik Stojan Novaković i filozof Brana Petronijević koji je posle studija u Parizu primljen za profesora u ovoj beogradskoj visokoobrazovnoj ustanovi.

Nikola Tesla je prilikom svoje jedine posete Beogradu održao govor studentima Velike škole 2. juna 1892, piše na spomen ploči na Kapetan-Mišinom zdanju. U prvim godinama školu je pohađalo nekoliko desetina đaka, a broj studenata rastao je sa godinama. Već 1881. godine u Velikoj školi obrazuje se 157 učenika, a 1899. godine čak 450, navodi Dragomir Bondžić.

Književni kritičar Jovan Skerlić je u Velikoj školi diplomirao francuski jezik i teoriju književnosti, biolog Živojin Đorđević je diplomirao na prirodno-matematičkom odseku, ekonomista Jovan Vujić završio je filozofiju, a kasnije je nastavio studije ekonomije u Nemačkoj i vratio se da predaje u Velikoj školi. Vraćanje duga zemlji, koja ih neretko slala na postdiplomske studije u inostranstvo, tada nije bila floskula.

-Uglavnom su se vraćali da rade u državnim ministarstvima i institucijama ili kao profesori Velike škole. Ti ljudi su bili motor razvoja države i društva-ističe Bondžić.

The post Istorija i obrazovanje: Kako je jedan Obrenović udario temelje visokog obrazovanja u nesuđenoj palati Karađorđevića appeared first on Obrazovanje.

Taj odnos je kod drugih traženih smerova bar upola manji. Primera radi, za informacione tehnologije na FON-u prijavi se tri do četiri puta više kandidata nego što ima mesta, dok je na medicini i softverskom inženjerstvu konkurencija takva da konkuriše duplo više kandidata od broja koji može biti primljen.

Žarko Trebješanin, profesor psihologije na beogradskom Univerzitetu, navodi da je tako već 50 godina.

– Neverovatno je da je interesovanje za psihologiju konstantno. Kada sam se ja upisivao pre oko 50 godina, odnos je bio isti – za jedno mesto konkurisalo je sedam kandidata. I evo, od tada do danas, svake godine za psihologiju konkuriše otprilike šest do sedam puta više brucoša nego što ima mesta – priča Trebješanin.

Foto: Profimedia/ilustracija

Poznato je i da retko ko uspe da odgovori tačno na sva pitanja na testu opšte informisanosti koji se polaže za upis na psihologiju na Filozofskom fakultetu. Trebješanin smatra da bi čak i više mladih konkurisalo za psihologiju, ali da mnogi odustanu iz straha od ovog testa.

– Za psihologiju se interesuju uglavnom odlični učenici koji su vrlo inteligentni i poseduju izvesnu samokritičnost, pa mnogi odluče da odustanu od tog prijemnog jer procenjuju da ne bi prošli. A bilo je i onih koji su gubili godine pokušavajući da upišu – dodaje on.

Ipak, i dalje je, kaže Trebješanin, neverovatno kako se interesovanje za psihologiju ne menja toliko dugo.

Trebješanin: Danas se za psihologiju interesuju iz drugih razloga

– U moje vreme taj smer se upisivao najviše zbog kliničke psihologije, psihoanalize, psihologije ličnosti. Međutim, danas je psihologija postala vrlo isplativa kroz neke druge grane – psihologija menadžmenta i ljudskih resursa, odnosi s javnošću, pa i popularni “lajf koučevi”. Nove generacije su pragmatično orijentisane i svakako ne bi u tolikom broju konkurisali za psihologiju da ne vide skori posao u budućnosti. Danas je s ovim smerom veća i mogućnost zapošljavanja u privatnoj praksi – objašnjava profesor.

Ipak, gledano u brojkama, najviše budućih diplomaca školuje se na IT smerovima. Oni omogućavaju zaposlenje već na drugoj i trećoj godini studija, a velike strane firme pored posla, nude i stipendije do završetka studija.

Zanimljivo je da je prema poslednjoj analizi beogradskog Univerziteta, pored ovih perspektivnih smerova, u 10 najtraženijih ušla i logopedija.

The post NE, NIJE SAMO IT NAJTRAŽENIJI FAKULTET: Ovaj Univerzitet je u TOP 10 – brucoši se “tuku” za svoje mesto appeared first on Obrazovanje.