Ovo delo, posvećeno arhimandritu Milentiju Nikšiću iz manastira Feneka, objavljuje dvadesetsedmogodišnji ustanički pisar koji je na korici Pismenice potpisan kao Vuk Stefanović Srbijanac (tek u narednim knjigama potpisivaće se porodičnim imenom Karadžić).

Vuk je stigao u Beč godinu dana ranije, hladnog novembarskog jutra 1813. godine. Doputovao je iz Zemuna, gde je započeo svoje izbeglištvo kao samouki begunac, deo srušenog režima prve slobodne srpske „države“ koja je nastala deceniju ranije, kao plod Prvog srpskog ustanka, podignutog na Sretenje još 1804. godine. Trenutak je tragičan, kao i mnogi u istoriji Srbije. Dogodio se nacionalni poraz, Karađorđeva buna je sada sasvim propala, a svaka nada u oslobođenje doživela je krah.

Uz nešto ušteđevine, Vuk će prezimiti u kući Stefana Živkovića i rođake Savke. Nastaniće se potom u delu Beča oko Landštrasea gde će, mada je menjao adrese, boraviti celog života. U Vukovo doba to je bilo trgovačko predgrađe, a danas spada u širi centar. Vuk je u ovom gradu bio stranac, izgnanik sa fesom na glavi, koji sa štulom lagano korača do Štefandoma. Nasukan u tuđini, Vuk iz nekog razloga ipak jasno vidi duh epohe. U Beču otkriva da rastrojstvo nije samo njegovo, niti samo srpsko – u osvit romantizma, oseća se vrenje u brojnim kulturama Evrope, ispoštenih u ratovima sa Napoleonom.

Foto: Profimedia

Prirodno, u središtvu Imperije, Vuk se susreće i sa zemljacima koji uz Srbe iz Ugarske, kao i danas, predstavljaju značajnu zajednicu u Beču. Jedan od njih je u to doba mladi Dimitrije Davidovič, lekar i diplomata koga će istorija potom zapamtiti kao prvog srpskog novinara i svakako, kao tvorca prvog srpskog Ustava.

Davidovičev moderni, „belgijski“ Ustav još je jedan propali poduhvat započet na Sretenje, koji će biti na snazi u Miloševoj Srbiji u vrlo kratkom periodu tokom 1835. godine, dok ga knez, pod pritiskom evropskih sila, ne bude ukinuo kao previše revolucionarnog. Moglo bi se reći kako moderna Srbija dan svoje državnosti slavi 15. februara, na religiozni praznik Sretenje, kako bi obeležila ne jedan, nego dva propala istorijska projekta. No, njihove dugoročne posledice zapravo jesu stvarni temelji državnosti.

Jedna od tih posledica retko se sagledava kao rezultat propasti Karađorđeve Srbije – okolnost Vukovog izbeglištva i dolaska u Beč, susret sa Davidovičem i ono što je usledilo potom, predstavljaju male, ali prelomne događaje bez kojih ne bi bilo ne samo moderne države Srba, nego ni njihovog jezika i kulture. Rođen dve godine nakon Vuka, u Zemunu 1789, Davidovič takođe dolazi u Beč iste 1813. godine kad u njega stiže Vuk. Nakon školovanja u Zemunu, Pešti, Kežmarku i Sremskim Karlovcima iz kojih je izbačen zbog pogrdnog teksta o jednom od profesora, Davidovič dolazi da studira medicinu.

Međutim, Dimitrije Frušić, koga je poznavao još od školovanja u Pešti, poziva ga da zajedno osnuju novine. U ovom poduhvatu, Frušić i Davidovič ne uspevaju da dobiju saglasnost policijske uprave, ali pišu caru, dobijaju dozvolu i osnivaju „Novine serbske“, prve novine na srpskom jeziku.

Prvi tiraž štampaju 1. avgusta 1813. u dvesta primeraka. Njihove novine imaju pola tabaka, osam strana, izlaze svakog dana sem vikendom. Pod pritiskom cenzure, uglavnom se sastoje od evropskih vesti. Kako vremenom austrijska cenzura slabi, Davidovič sve više objavljuje vesti koje se tiču zbivanja u Srbiji.

Foto: Wikipedia

Tako će se sa „Novinama Srbskim“ povezati i Vuk Karadžić. On će pokušati da u tek osnovanim novinama objavi jedan tekst o slomu ustanka u Srbiji. Odlukom cenzure, tekst nije objavljen, ali je došao u ruke carskog cenzora Jerneja Kopitara. Mada sam nije dozvolio štampanje, oduševljen stilom i narodnim jezikom, Jernej će potražiti mladog autora novih novina i Vuka potom navesti da se bavi narodnim jezikom.

U to doba, kulturom Srba dominira književno-jezička paradigma sa nestalnom azbukom od 44 slova i jezikom koji neprekidno mutira, a o kome danas učimo kao o jednoj, u najmanju ruku haotičnoj smeši ruskog, crkvenoslovenskog i narodnog govora. Istovremeno, ugledna imena kao što su Sava Tekelija, Pavle Solarić i Atanasije Stojkovič, u svojim delima svako malo uvode nove jezičke standarde, stvarajući na kraju potpunu zbrku.

Upravo pod uticajem Kopitara, Vuk se upušta u smeo poduhvat, čak smeliji od Davidovičevimh novina – pisanju Pismenice, prve gramatike srpskog narodnog jezika. Štampana i pisana uporedo sa prvom Vukovom Pjesnaricom, Pismenica niče na temelju neuspelih reformi srpskog jezika (među kojima je Vukovoj najbliža ona u kojoj se okušao Savo Mrkalj) nudeći nešto sasvim novo i sasvim jednostavno – zaista doslovnu primenu Adelungovog pravila „piši kao što govoriš“.

I mada će tek 1847. biti slavljena kao pobeda narodnog jezika, 1868. kao godina kad će zvanično biti prihvaćen u Srbiji, Pismenica kao prva gramatika narodnog jezika označava stvarne temelje moderne srpske kulture.

Osnovni program dat je u njoj brzo i lako – već na strani 9, nakon što je sažeto i jasno objasnio zašto je tako mnogo znakova u tadašnjoj bukvici slavenoserbskog jezika potpuno nepotrebno, Vuk predstavlja novu, reformisanu azbuku (u tom trenutku sa 29 slova, bez slova dž), a potom i novi, narodni jezik, koji će izrasti u ovaj kojim danas govorimo, pišemo i mislimo.

Eksperiment doslovne primene Adelungovog pravila nije ostao samo na uzbudljivom enciklopedijskom podatku da je srpski jezik praktično jedini na svetu u kom se zaista i piše kao što se govori. Ako se može načiniti takvo poređenje, jezik iznikao iz Pismenice je kao i njegov tvorac, jezik izbeglica, snalažljiv i samostalan.

Vukov, srpski jezik pokazao se kao neočekivano bogat i moćan, kao jezik koji je u skučenim okvirima Balkanskog poluostrva sabrao tradicije više nacija i postao jedna od naših najvećih, trajnih tekovina. Jezik koji je, sam za sebe, država.

The post Jezik koji je država za sebe: Okupio narode i nacije, a dovoljno je samo pisati kako se govori appeared first on Obrazovanje.

Fizičari ga već više od 90 godina nazivaju “h sa crtom” (h bar) i njime rutinski označavaju redukovanu Plankovu konstantu h. Kao i Plankova, redukovana ili Dirakova konstanta se koristi za opisivanje jednog kvanta, odnosno najmanje moguće vrednosti energije. Njena vrednost je Plankova konstanta koja je podeljena sa 2π (dva Pi), zbog čega je značajno pogodnija za korišćenje u kvantnomehaničkim izrazima od same Plankove konstante.

Znak ћ, sa druge strane, predstavlja dvadeset i treće slovo srpske ćirilice koje označava takozvanu bezvučnu palatalnu afrikatu, glas koji se javlja samo u retkim jezicima, mandarinskom, lužičkosrpskom, tajskom, ali i u poljskom i našim jezicima štokavskog narečja (jezicima koje danas nazivamo imenima srpski, hrvatski, bošnjački).

Glas će dobiti svoj znak u sprskoj ćirilici zahvaljujući reformatoru našeg jezika i pisma, Vuku Stefanoviću Karadžiću koji ga uvodi u modernu srpsku azbuku. Beskompromisno sledeći pravilo da svaki glas bude predstvaljen jednim slovom, Vuk je iz dotadašnjeg srpskog pisma izbacio čak 18 nepotrebnih slova, dodao je slovo j iz latinice i pet novih znakova (љ, њ, ђ, џ i ћ). Tom prilikom, slova љ i њ preuzeo je od Save Mrkalja, a neke znake mu je nacrtao i Lukijan Mušicki.

U literaturi se ustaljeno navodi da je slovo ћ “video u starim ćiriličnim rukopisima”. Smatra se da je znak potekao o slova koje je nazivano đerv. Ovo slovo se javlja u takozvanoj ustavnoj ćirilici (ustaljeni kanon pisanja slova bez prelaženja gornje i donje linije, kojima su pisani stariji srpski dokumenti). Isprva je ovo slovo pisano sa lukom, kupolom, na čijoj sredini se nalazi krst. Znak se vremenom transformisao po ugledu na (danas izbačeni) znak “jer”, tako što se uspravna linija pomerila na levo, luk se podigao, a horizontalna crta počela da natkriva slovo.

Foto: Wikimedia

Slovo ћ se danas koristi isključivo u sprskoj ćirilici i njegova je autentična osobenost. U našem drugom pismu, latinici, koristi se analogni znak ć koji je iz poljskog jezika preuzeo hrvatski lingvista Ljudevit Gaj. Ovaj dijakritik je ostao u našoj latinici i nakon što je Vukov saradnik Đuro Daničić unapredio Gajevu latinicu (na primer, digraf dj je zamenio sa đ).

Prema anegdoti, slovo ћ je u fiziku tridesetih godina 20. veka uveo jedan od očeva kvantne mehanike Pol Dirak upravo nakon što ga je video u za njega nerazumljivom srpskom tekstu. Anegdota je sasvim nepouzdana, ali nema sumnje da je Dirak – inače zaslužan za otkriće antimaterije, povezivanje teorije relativnosti i kvantne mehanike, stvaranje kvatne teorije polja, ali i samih osnova kvantne fizike – bio i prvi fizičar koji je koristio znak “h sa crtom”, kako bi olakšao računanje.

Obično se navodi da je redukovanu Plankovu konstantu Dirak uveo 1925. godine, ali se lako može ustanoviti da u radovima iz ove i naredne godine, slavni britanski fizičar švajcarskog porekla i dalje koristi samo h. Pojedini istoričari nauke pišu kako izdavači nisu bili voljni da uvode crtu umesto razlomka sa 2Pi i kvare dobru staru Plankovu konstantu. No, nema nikakve sumnje da se od 1930. slovo ћ definitivno koristi u fizici.

Slovo se pojavljuje na strani 87. Dirakove prelomne knjige “Principi kvantne mehanike” koju je 1930. objavio Klarendon press. Na mestu gde definiše kvantizaciju Puasonovih zagrada (što je od ključnog značaja za formalizam kvantne fizike), Dirak kaže da je ћ jednako h/2π, gde je h univerzalna konstanta koju je uveo Plank. Konstanta ћ ima izuzetno malu vrednost: 1.054571800(13)×10−34 Js.

The post Ćirilično Ć koje je našlo mesto u nauci: Srpsko slovo deo važne teoreme appeared first on Obrazovanje.